Trnje

Trnje

Puštam da me nosi
plutam da bih disala
napipavam otrovno trnje
sa leve strane
i sve me manje ima
dok ne nestanem

nešto će se unutra rasprštati
ili će  tiho prebeći u prah
i pomislim
šta ako stvarno
ne izvučem trnje ni sutra
ili ne izdržim
dok ga čupaju iz mene
i zašto se sad u meni javlja
želja da plutam još malo
možda da zaplivam
preplivam i isplivam
da duboko dišem
bez straha da će se rasprštati
nešto unutra

i zar je stvarno
dovoljno da poželiš
da zadrhtiš za još malo
da se uplašiš i pomoliš
zar se stvarno baš tada
neko večniji nemo nasmeši

i ti tiho, tiho prebegneš
u prah?

Arabela

Ležala sam tako, u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano, pošto mi je dan ranije doktorka rekla da lupa jako brzo. I da mi je pritisak visok. I da se, verovatno, mnogo nerviram. Umalo joj nisam rekla:

– Doktorka, ne nerviram se ja, ja samo ne umem da živim. Ne umem da razgovaram, ne umem da se zaljubim, ne umem čak ni vodu da pijem kako treba. Ozbiljno.

Sreća pa sam odustala i prećutala to, inače bih verovatno ležala vezana za krevet u nekoj adekvatnoj ustanovi, a ne u svojoj sobi.

U svakom slučaju, ležala sam tako u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano. Slušala sam pesmu o Arabeli, super mački, od Mankiza. Kad sam bila mlađa, uvek sam htela da postanem tako neka fantastična Arabela, koja zapravo i nije neka super mačka nego je samo misteriozna, visoka, crna i mršava, sa nekom specifičnom crtom lica i onom tankom dugačkom cigarom između prstiju sa fino manikiranim noktima. Da budem ta neka riba o kojoj će neki andergraund muzičar da piše sjajne pesme i peva ih uz svoju gitaru dok puši u mraku neprovetrene sobe, između nekoliko praznih flaša alkohola.

Ipak, izrasla sam u jednu od onih, već pominjanih, minijaturnih loptičastih devojaka. U jednu od onih koje će da upadaju andergraund muzičarima u sobe, da podižu roletne, otvaraju prozore da provetre i sakupe krš kako bi vratile u život te nesrećnike i sastavile njihova srca koja su slomile neke druge, prave Arabele.

Ležala sam tako u krevetu, pokušavajući da čujem da li mi srce lupa normalno ili ubrzano. Zaista nije imalo razloga da ubrzava, ali je divljalo. Budala. Telefon je zapištao i skrenuo pažnju sa srca. Pomislila sam da će možda usporiti, jer više nije bilo u centru pažnje.

– Moram da priznam da si mi nešto postala draga. – svetleo je displej, dok je drndalo srce.

Volela bih da je to bilo ono ljubavno i romantično drndanje srca. Ali ne. Bilo je isto ono od malo pre – obično, možda malo bolesno, ali standardno prijatno. Baš kao i razgovor koji je upravo počinjao.

– Nemoj da pričaš! Kako si došao do tog zaključka?

– Nemam pojma. Nekako si kao neki kućni ljubimac, mada mi nikad nisi bila u kući, i mada imam tri ljubimca, ali ono… Tako nekako. Skroz si kao neki mali debil o kome treba da brinem.

Tako sam zvanično skrenula sa puta ka Arabeli, ako sam ikad na tom putu zapravo i bila, i overila „mali debil“ trasu. Jer kapiram da jedna Arabela nikad neće priželjkivati da bude Arabela. Neko se rodi kao Arabela. Neko kao mali debil.

– Ma tebi sam uvek nešto draga kad si u polupijanom stanju.

– Ko je polupijan? Je l’ se to vređamo?

– … pitaš nakon što si me nazvao malim debilom.

– Jok, nakon što sam telefonom otvorio pivo. Znaš da je to rečeno sa simpatijama, samo izgleda baš voliš da to i naglasim.

– Imajući u vidu od kakvog mizantropa dolazi, ne da volim, nego me fascinira kad naglasiš.

– Jeb’ de se, mali.

I tako sam (p)ostala mali debil. Sa simpatijama jednog mizantropa. Rekao mi je jedan čovek, to i jeste bolje nego biti Arabela. Jer realno, koja Arabela tako razgovara sa nekim čovekom? Koja Arabela lupa i zasmejava i nervozno cupka i nesvesno čini da ljudi žele da je štite kao da im je kućni ljubimac?!

Arabele zapravo stalno nešto ćute, odmeravaju, premeravaju i puše svoje tanke dugačke cigare. I uvek imaš utisak da za njih nikad nećeš biti dovoljno dobar. I da tebe neko treba da zaštiti.

Kad bolje razmislim, ne znam kako to izgleda iz muškog ugla, ali ova planeta je, čini mi se, odjednom postala puna Arabela. I mislim da nam očajnički treba da Arabele malo spuste lopte, pre nego što i poslednji muškarac skrene i padne u komu u svom zamračenom andergraund sobičku, pored nedovršenih pesama i ispijenih flaša, štiteći kućnog ljubimca kom srce neuobičajeno brzo kuca.

Milica Stanisavljević

Kome da se izvinim?

Gledam ti prste dok mi ljubiš kosu, jer vidiš da nisam dobro večeras. Gledam ti ruke.
Gledam ti oči dok me držiš za obraz. Slušam kako dišeš. Slušam kako ti glas zvuči kao da me sažaljevaš, dok izgovaraš neke drugačije reči.
Sve ovo nije bio moj izbor.
Nadam se da možeš to da čuješ, iako ti nikada ne govorim.
Meni ne ostavlja mnogo izbora. Uništilo me živu. Ja znam za sva tvoja razočaranja u mene i ono što sam postala. Vidim sve poglede koje pokušavaš da sakriješ. Čujem sve što prećutiš.
Zaslužuješ bolje. Svi znamo da zaslužuješ bolje. Boli me svaki milimetar duše jer nisam dovoljno dobra.
Nekada su tvoje reči talasi, a vremenom postanu bura, nevreme koje potopi sve moje brodove, izlomi sve hridi za koje se držim. Talasi zbog kojih vrištim. Ni ne slutiš o tome, i najbolje je tako. Ti nemaš ništa s tim. Nikada se nisam usudila da sumnjam u tvoju ljubav, jer ja posle svega što si mi, nemam nikakvo pravo da sumnjam.
Odavno mi jutro nije bilo praznik. Zbog toga tripimo svi oko mene.
Pobegnem ti u zagrljaj bežeći od sebe i svog ludila. I loše spavam zbog straha da ćeš od mene odustati. Nije to baš neki život. Toliko me bolim da ne mogu da isplačem svoje bedno životarenje.
Zahvaljujući tebi, ja imam dom, imam osmeh i toplu reč. Ja sam prokleta nezahvalna, rastrojena kučka. I moj najveći strah je da ti ne pokažem kolika je moja ljubav.
Neko bolji zaslužuje moju ulogu.

Strah

Pišem neke tužne reči, večeras
jer bliži se leto
barem kažu tako
Pričaju o njemu mnogo
i glasno
raskošno srećno
spominju zabave i čuda
A ja

Slutim neke crvene noći
jer
sresti bivšu sebe
ne ostavlja izbora
no krvariti
nad odustajanjima
i svim zatvorenim vratima
nad neizgovorenim
i ravnodušnim

Bojim se mraka ispod kapaka
priznajem
I da samo posmatram sa strane

Devojčica čoveku svom

Devojčica čoveku svom

Poznajem muškarca koji govori tiho,
I osmeh mu je  molitva, od samoće što brani.
Za preblage dvore dlanova neostvarenih,
Jedna je poginula mladost i snovi su sprani.

Nisam plačna kad se setim ruku toplih,
ni očiju nežnih jednog tamnog muškarca,
tih perli, što lepršaju odsutno po sobi,
ni žene mlade što umiri starca.

I nema suza dok ti pišem,
A činim to često i dugo.
Stvarnost je takva – nikada pročitati nećeš,
Pa tišine mi oprosti, moja najčistija tugo.

Ne, nisam plačna ni dok klavir sviraju
Prsti što molovima bude žal.
Nek ne odustane moje nasmejano čudo,
I dušu ugreje prepletenih prstiju val.

I ne plačem u crkvi dok pevaju deca,
Ne molim anđele za čoveka svog.
Ljubljene pogrešne izbore naše,
Ruke sklopim da nam ih oprosti Bog.

Promašena mladost

Nikada nisam ovako snažno drhtala tvoje odsustvo. Izgubim sebe dok te tražim. Po policama, gde bi trebalo da su slike. Po krevetu, gde je trebalo da se gužvaju dodiri. Po licu, gde bi trebalo da su prsti. Po ormaru, gde nema tvojih košulja.
Ostali su samo pokvareni snovi i prašnjavi dnevnici. I jedna bela haljina, sa fotografije poslednjeg izrečenog obećanja.
Kako sam te naivno odabrala da mi budeš čežnja iz mladosti o kojoj ću ćutati, pisati, koju ću pamtiti, možda nekada ispričati, nekoj radoznaloj smeđookoj devojčici koju ću roditi. Nekom drugom čoveku.
Želim da grlim, o koliko želim, bez straha koliko ću jako biti odgurnuta. Nisam priznala, niti ću ikada. Ljudima je nerazumljivo. Samo neka ćute o tebi. Skrnave sve sveto što je od nas ostalo.
Sva ta lutanja i traganja, poneka bedna uteha koja se završi gađenjem i suzama. I niko nije poezija, i ni sa kim ne umem. Pričaju lepše i smeju se lepše. I mrzim ih jer su tako prazni i glupi.
Možda si i ti laž. Možda ne volim tebe, već tugu koju živim kad sam sama.
Ne poznajem više tvoje dodire i osmehe. Ne sećam se tvog glasa niti hoda.
Ne verujem, ne pripadam, čekam i gušim samu sebe.
Sinonim si za vatru i oluje, sinonim si za dom i sigurnost, sinonim si za note, za laž i prošlost.
Kako da se nosim s tim, tugo moja? Od svega toga pobeći ne mogu.
I ne sećam se kako sam se pre tebe smejala. I pitam se, često se pitam, na koji bih način postojala danas da se nismo nikada voleli.
Kao onog leta. Posle koga je život stao.

Sećanje na kišu

Beogradske su ulice male za sve romantične kiše, mada dovoljno bučne da mogu da te tiho grlim.

U toj plavoj haljini, kaputu i sa osmehom u očima, ja mogu večno tako. Tiho da te grlim.
Bio je mart i bila je sreda i padala je kiša i kišobrani remete muziku, rekla si.
Otkopčala si svoj kaput, široko se nasmejala i rukama zagrlila parče našeg uplakanog neba.
Kiša je od tvoje ispravljene kose stvorila lokne i talase. Razuzdana i nesavršena, bila si slobodna. Tvoji su obrazi bili rumeni, a trepavice mokre. Plesala si onako kako ti je muziku svirala. Kiša je da joj se veruje. Mnogo sam stvari večeras naučio.
Kiša je da se grli i da se pleše. A ja sam želeo da te grlim silinom svih nebeskih oluja koje je ovo čovečanstvo doživelo. Tako mokru i kovrdžavu. Nasmejanu.
A stajao sam kao ukopan. Preda mnom se iz žene rađalo dete, nežnije od pahulje snežne, i čitav smisao spoznao sam u ta dva bezbrižna oka.
Tvoj crveni ruž je postao božanski strastven. Pogled na tvoje usne imao je ukus trešanja. Ili višanja. Od danas volim višnje.
Zavoleo sam tvoje usne još onda kada su padale oktobarske kiše, kad sam ih primetio.
Kao poljsko cveće ili jagode divlje. Ne pripadaju niti služe.
Voleo bih da pišem o njima, da ih pretvorim u slova i reči ili u note, o njima da pevam. Da ih oslikam ne mogu, jer boje nisu dovoljno snažne, niti da pronađem slične jer bi bile laž.
A ja nisam umeo da plešem kišu ni večeras, dok je kvarila tvoju maskaru a ti si se vragolasto smešila.
Umeo sam samo ludački da te grlim i pišem usnama najlepše reči po vratu, koje ti nikada nisam izgovorio.
Te oktobarske, moje su martovske usne.

Večeras si mi poklonila romantičnu kišu, u jednoj maloj beogradskoj ulici. I, bilo je tiho, a ja sam te grlio bučno. Konačno, i bez kišobrana.