Svaka je noć oči tvoje

Prokrčim zavese taman toliko da vidim zvezde. One me smiruju. Podsećaju da postojim. I noćas ih ima na milione unutar granica koje stvaraju moj prozor i bela zavesa.
I još ih milion ima na tvojim trepavicama dok zamišljeno gledaš u daljinu, ili greješ promrzle prste svojim dahom.
Mesec je noćas posebno lep. Toliko je raskošno sjajan i veličanstven.
Znaš li na šta me podseća?
Znaš šta sam nekada volela najviše, a za čim sada beskrajno tugujem?
Znaš.
U ponoć ponekad panično pakujem kofere.
Možda ako, možda ne bi bila loša ideja…
Poremeti miran tok mojih večernjih misli neka malena iskra nespokoja, istkana od vulkana čežnje i nemira. Ugašenih. Aktivnih.
Otići ću, on mora da zna…
Nevoljena i neljubljena, trebam te kao što zemlja kišu ili klavir prste, a muzika glas.
Trebam te i ovako spotaknuta o nemoć želim da vrištim, ali ćutim, jer nisam sigurna kako drugačije.
Nemam ništa protiv. Neuklopivo da spojim. San i noći o tebi, spokoj i misli o tebi, ruke naše, tela naša i usne.
Previše sam svesna večerašnjeg mraka. Toliko da sam raspakovala kofer brže nego ijedne večeri u poslednje vreme.
Moj klavir svira molove, ali jutro ne donosi žal.
Sa zorom, kao po kazni, i razum dolazi u paketu.
Preko dana te proklinjem ili te obožavam.
Jedno od ta dva.

A dečaka koji je otišao onog jutra, čeka njegova devojčica, beskrajno nadajući se.. da će se vratiti.
Ona ga ne mrzi. Samo je ponekad neizdrživo.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s