Kome da se izvinim?

Gledam ti prste dok mi ljubiš kosu, jer vidiš da nisam dobro večeras. Gledam ti ruke.
Gledam ti oči dok me držiš za obraz. Slušam kako dišeš. Slušam kako ti glas zvuči kao da me sažaljevaš, dok izgovaraš neke drugačije reči.
Sve ovo nije bio moj izbor.
Nadam se da možeš to da čuješ, iako ti nikada ne govorim.
Meni ne ostavlja mnogo izbora. Uništilo me živu. Ja znam za sva tvoja razočaranja u mene i ono što sam postala. Vidim sve poglede koje pokušavaš da sakriješ. Čujem sve što prećutiš.
Zaslužuješ bolje. Svi znamo da zaslužuješ bolje. Boli me svaki milimetar duše jer nisam dovoljno dobra.
Nekada su tvoje reči talasi, a vremenom postanu bura, nevreme koje potopi sve moje brodove, izlomi sve hridi za koje se držim. Talasi zbog kojih vrištim. Ni ne slutiš o tome, i najbolje je tako. Ti nemaš ništa s tim. Nikada se nisam usudila da sumnjam u tvoju ljubav, jer ja posle svega što si mi, nemam nikakvo pravo da sumnjam.
Odavno mi jutro nije bilo praznik. Zbog toga tripimo svi oko mene.
Pobegnem ti u zagrljaj bežeći od sebe i svog ludila. I loše spavam zbog straha da ćeš od mene odustati. Nije to baš neki život. Toliko me bolim da ne mogu da isplačem svoje bedno životarenje.
Zahvaljujući tebi, ja imam dom, imam osmeh i toplu reč. Ja sam prokleta nezahvalna, rastrojena kučka. I moj najveći strah je da ti ne pokažem kolika je moja ljubav.
Neko bolji zaslužuje moju ulogu.