avgust 17

Ja sam Toskana, ponekad sam Lisabon, evo veceras sam Maroko i pomalo Kuba, u ovoj realnosti sam depresivna, kaze papir, i u ovoj realnosti glava radi ko dragstor pa me neprestano boli, ali ima ih bezbroj, pobeci cu u susednu. Realnost, sobu, terasu, drzavu, planetu. Nisam depresivna, vino nije da me opusti vec volim. Dobro, mozda mi je pivo draze. Okej, moze pivo. Imam verenika. Ne nije mislim, ne zvanicno ali pricamo cesto o fudbalu, da o onom sa nasim decakom, i o psu, i devojcici i njenoj kosi, dugo vec smisljam ime. Mislim imena, da za sve troje. Ma zavrsicu i fakultet, nisam luda. Imam nove pesme. Nemam para za te koncerte. Ni za odecu, ni za patike. Ali stizu mi. Polako. Sve polako, ziveli da. Necu kokice. Dobro moze. Mozda sam veceras ipak Skandinavija. Nedostaje mi mama. I tata. Onakvi kakvi su bili, ali cujem dernjanje u onoj glavi od malopre, cujem iluzija iluzija i pustam, nek se deru. Glasovi, ma da. Kako ih nemas? Ti nemas glasove? U glavi, ozbiljno? Kako, ne osecas pritisak, tu? Ph. Ziveli, da. Necu kokice. Moze. M, da, volimo se. Samo kad spavam pored njega nemam kosmare. Kako mislis previse je stariji? Ziveli. Volim ga, putuje sa mnom i kupuje mi gumene bombone i rum kasato. Pije pivo sa mnom iako ne voli pivo. Ne dozvoljava da pusim i pokazao mi je najbolju muziku na svetu. Ipak godine? Gde si kupila to cvece? Zajednicke slike? Pa nemamo ih. U stvari imamo jednu. Mozda dve. Ziveli. Idem. Zavrsicu fakultet. Necemo jos. Ne pijem nista, pokusavam sama. Veceras sam Pariz. Pozdravi i ti sve. Ma dobro sam, to je od nespavanja. Ne volim leto. Ne ne pijem nista. Hvala, uzecu u obzir. Ne volim lekove, ne verujem im, sama cu. On me voli. Ziveli.