Devojčica čoveku svom
Poznajem muškarca koji govori tiho,
I osmeh mu je molitva, od samoće što brani.
Za preblage dvore dlanova neostvarenih,
Jedna je poginula mladost i snovi su sprani.
Nisam plačna kad se setim ruku toplih,
ni očiju nežnih jednog tamnog muškarca,
tih perli, što lepršaju odsutno po sobi,
ni žene mlade što umiri starca.
I nema suza dok ti pišem,
A činim to često i dugo.
Stvarnost je takva – nikada pročitati nećeš,
Pa tišine mi oprosti, moja najčistija tugo.
Ne, nisam plačna ni dok klavir sviraju
Prsti što molovima bude žal.
Nek ne odustane moje nasmejano čudo,
I dušu ugreje prepletenih prstiju val.
I ne plačem u crkvi dok pevaju deca,
Ne molim anđele za čoveka svog.
Ljubljene pogrešne izbore naše,
Ruke sklopim da nam ih oprosti Bog.
toscanasoul 