Devojčica čoveku svom

Devojčica čoveku svom

Poznajem muškarca koji govori tiho,
I osmeh mu je  molitva, od samoće što brani.
Za preblage dvore dlanova neostvarenih,
Jedna je poginula mladost i snovi su sprani.

Nisam plačna kad se setim ruku toplih,
ni očiju nežnih jednog tamnog muškarca,
tih perli, što lepršaju odsutno po sobi,
ni žene mlade što umiri starca.

I nema suza dok ti pišem,
A činim to često i dugo.
Stvarnost je takva – nikada pročitati nećeš,
Pa tišine mi oprosti, moja najčistija tugo.

Ne, nisam plačna ni dok klavir sviraju
Prsti što molovima bude žal.
Nek ne odustane moje nasmejano čudo,
I dušu ugreje prepletenih prstiju val.

I ne plačem u crkvi dok pevaju deca,
Ne molim anđele za čoveka svog.
Ljubljene pogrešne izbore naše,
Ruke sklopim da nam ih oprosti Bog.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s